Reči harmonije

Divljina

January 18, 2020

Godine idu, karakter ostaje. To je lekcija koju sam dugo učila ali sam ispit prošla sa prelaznom ocenom. Razumela sam.
Celog života sam borac za pravdu iako neretko nisam ni znala šta je zapravo pravično i zašto? Uvek sam bila najglasnija, najupornija, najprisutnija.
Umela sam rečima i telom da štitim čak i one koji zaštitu nisu tražili, ja sam se osetila pozvanom.
Kao da je to deo mog puta, nešto poput fizioloških potreba, jednostavno se aktiviraju, počnu da traže da budu zadovoljene.
Umem da volim bez granica, umem da plačem bez mere, da podržim, da tepam, da zagrlim.
Meni je ljubav gorivo i da mogu da biram, birala bih da ja uvek volim, a ne da uvek budem voljena. Sebično.
Ono što je kod mene i ovakvih poput mene drugačije, ono što ume da uplaši pojedince je divljina.
Poricala sam je dugo, davala joj druge etikete, ignorisala sam sve dok sam mogla, kao što lavu bude žao da pojede srnu ali je potreba jača od žala.

Moja duša je divlja.
Moja duša traži slobodu.
Moja duša neće lance, ni moje ni tuđe.
Moja duša glasno reži ali još glasnije prede.

Sa mnom nije lako, naučila sam to na teži način.
Ne mogu svi da podnesu ukus divljine jer ne nauče da ja režim samo gde volim, gde mi je stalo, gde pripadam.
Tamo gde me nema, ja ne postojim.
Tamo gde me ima, ume da bude previše.

Pitomi i divlji nisu mogli zajedno otkad je sveta i veka.

Ima izuzetaka gde se divljina pripitomi ali ne gde i pitomo postane divlje.
Nije u krvi, valjda.
Nežnost je moja jača strana i ne znam ima li to veze sa toliko lavova u mojoj astrološkoj karti ili što me je gajio jedan lav.
U suštini divlje, na površini pitomo.
Pa ko dokle stigne.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply